Bečka krv

Opereta Bečka krv je prvi put izvedena 26. oktobra 1899. godine, četiri meseca nakon smrti Johana Štrausa II. Operu je naručio Franc Januer, upravnik Karl pozorišta. Ideja u pozadini ove operete, kao i naslov preuzet od jednog od Štrausevih najpopularnijih valcera (Bečka krv- op. 354), bila je kreiranje scenskog dela u kome bi se iskoristile melodije iz Štrausovih starijih i manje poznatih dela. Jauner je imao visoka očekivanja po pitanju Bečke krvi koja je urađena u raskošnoj produkciji, ali je izvođenje prve noći doživelo potpuni fijasko i nakon samo trideset izvođenja, predstava je otkazana. Doveden do bankrotstva ovim neuspehom, Januer se ubio.

1905. godine Bečka krv je, sa neznatno prerađenim tekstom i muzikom, ponovo počela da se prikazuje u pozorištu u Beču (Theater an der Wien) i tada doživljava veliki uspeh. Ona je 1928. godine stavljena na repertoar Bečke narodne opere i do dana današnjeg je ostala na repertoaru.

Bečka krv prati tradicionalni zaplet operete koji je pun pogrešnih identiteta. Grof Balduin Cedlau, ambasador malog okruga Reus-Šlajc-Grajc, poslat je u Beč. Iako je oženjen Gabrijelom, Grof je u vanbračnim aferama i sa igračicom Franci i sa manekenkom Pepi. Sa druge strane, Pepi i njegov sluga Josef su vereni. Cedlaovi pokušaji da istovremeno sve drži pod kontrolom dovode do potpune konfuzije koja biva još haotičnija kad se tu umeša vremešni, ali zaljubljivi ministar. Nakon mnogo intriga, puno nesporazuma i brojnih lažnih identiteta, Cedlau shvata da njegovo srce pripada Gabrijeli, koja mu velikodušno prašta brojne ljubavne indiskrecije. 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Pred nama se pruža Beč iz 19. veka u svoj svojoj raskoši, frivolnosti, ležernosti, lepoti, ali i licemerju i hipokriziji. Na sceni se ređaju prinčevi, grofovi, kneževi u nekoj vrsti ljubavnog trilera u kome je grof centar ljubavnog zbivanja, a njegova žena kao i dve ljubavnice u vrtlogu dobre muzike, mešaju stare i nove ljubavi utapajući se u bečki duh i bečku krv koja svemu tome daje posebnu draž. Smenjuju se najpoznatije polke, galopi, valceri, pleše se uz penušavi šampanjac, a „Šta daje balu radost i sjaj/ bečki je valcer taj“. Triler se do samog kraja ne razrešava, a laka igra uz mnogo plesa, dobre svirke i smeha deluje razgaljujuće. Raskoš, neverstvo, intrige, zaljubljivanje, radost življenja predstavljaju kapljice bečke krvi koju samo Bečlije poseduju i koja se prepoznaje na daleko.

Na našim prostorima ova opereta nikada nije izvođena, tako da je njena premijera u oktobru 2014. godine na sceni Opere i teatra Madlenianum bila ujedno i njena srpska premijera.